Početak

Imam potrebu da podelim sa vama deo poglavlja iz knjige u vezi mog početka.

Odrastao sam u periodu siromaštva. Moji roditelji su morali da gledaju svaki dinar koji potroše. Sećam se, sa jednom platom mogli su da kupe 20 jaja, i to ako požure. Jeli smo kačamak, poparu, margarin sa vegetom i alevom paprikom. Pored svega toga, nisam osećao da mi bilo šta nedostaje. Bilo mi je bitno da izađem na ulicu i igram se sa ostalom decom. Same okolnosti su me istrenirale da se usrećujem malim stvarima. Jedan ili dva žetona za fliper i eto meni sreće.

U mojoj sobi sam imao jedan veliki orman sa knjigama. Vrata ormana su bila staklena, tako da sam mogao svaki dan da gledam naslove knjiga. Sa obzirom na to da tada nije bilo video igara (to je bio luksuz), moju dosadu i moju radoznalost sam morao nekako da „izlečim“. Na repertoaru su mi bile sve knjige, od mitoloških (grčka i rimska mitologija), ratnih (od oca koji je oficir), psiholoških (od majke koja je psiholog) pa čak i političkih (mahom Tito). Sve što dohvatim, hteo sam da prelistam i da pročitam. Vrlo rano, razvila mi se strast za čitanjem koja i dan danas traje i ne popušta. Jedna knjiga mi je okupirala veliku pažnju i mislim da je odgovorna za moj trenutni poziv. To je „Blago Cara Radovoana“ od Jovana Dučića. Sve teme koje ima u knjizi su me fascinirale. Pisao je o životu, ljubavi, ženi... Sećam se da sam se stalno vraćao na tu knjigu. Iako se sa mnogim stvarima ne slažem sa Jovanom (ipak je on bio diplomata), nesumnjivo je to da je odgovoran za moje interesovanje i pravac koji sam odabrao i hvala mu na tome.

Sa devojčicama koje su mi se dopadale sam bio stidljiv, dok sa ostalim devojčicama bio drug i tretirao ih kao drugove. Bili smo deca i naše razlike se nisu toliko uočavale, osim u nekim igrama.

Neko vreme sam odrastao sa prirodnim talentom. Kada bi neko hteo neku devojku, ta devojka je po difoltu bila njegova bivša. Inicijalno, rasturao je naše šanse da se dopadnemo nekoj prvi. Umesto da budem ljubomoran, posmatrao sam. Ne samo njega, već i njegove devojke. Dosta toga sam posmatrao što mi je pomoglo u daljem proučavanju. Sam sam uočio da sam se dopao mojoj prvoj devojci pri upoznavanju tako što sam uporedio njeno ponašanje sa ponašanjem devojaka dotičnog druga. Znao sam vrlo rano da se ponašaju slično kada su zaljubljene.

Moje tinejdžerske godine su prolazile tako – šeme za ruku, poljubci na blic, prve „romanse“, da bi se pri kraju tinejdžerskih godina desilo nešto za šta me niko nije pripremio. Upoznao sam drugaricu mog druga sasvim slučajno. Ako očekujete „odlepio sam na prvi pogled“, varate se. Bila je simpatična, ali nisam osetio neki leptirić (da se tako izrazim). Međutim, ja sam se njoj ozbiljno dopao i smislila je način da se vidimo ponovo. To devojke rade kada im se neko dopada – Pomažu.

Za godinu dana naše veze tokom koje sam se duboko zaljubio, doživeo sam i njenu maksimalnu zaljubljenost koja je bila samo kratkotrajna. Bez iskustva i bez znanja tretirao sam je pogrešno. Mislio sam da se zaljubljenost nikad ne smanjuje. Do zadnjeg trenutka sam je uzimao zdravo za gotovo. Nju i njenu zaljubljenost. Na samom kraju, shvativši da imam problem, pozvao sam njenu drugaricu da mi objasni o čemu se radi. Rekla mi je nešto što će mi promeniti život.

„Znam da ne treba da ti kažem, ali dobar si dečko. Mislim da je zaljubljena u Peru (koji je bio naš zajednički prijatelj)“

Vidite, do tog trenutka ja sam imao srećan život. Moje telo nije naviklo na ovakve šokove. Ono je naviklo na sreću, nagrade i spokoj. Moje jezgro se raspalo. Mogu reći da u narednom periodu mi uopšte nije bilo zabavno. Moje srećno detinjstvo je osetilo život po prvi put.

Stajao sam pred izborom:

-Da pokušam da ublažim bol kriveći tog „druga“, mladost, ludost ženskog pola, sudbinu. Da sam odabrao taj put, stekao bih kompleks koji bi me i dan danas pratio. Sve moje buduće bi plaćale cenu, a ja bih nastavio da budem odbacivan. Srećom, bio sam dovoljno pametan da vidim alternativu.

-Pokušati da budem kao on. Kao jedini čovek kojeg nikada nisam video odbijenog. Mislio sam da će biti lako i u par koraka. Međutim, čekala me je nauka ljudske prirode. Morao sam ponovo pronaći onu sreću koju sam izgubio kao klinac.

Dvanaest godina kasnije: Ključ i Dijamantsko jezgro